Putovanje maloletnog deteta u inostranstvo često postaje sporno pitanje između roditelja koji ne žive zajedno. U redovnim okolnostima, roditelji bi trebalo da se o tome dogovore mirno, razumno i blagovremeno. Međutim, u praksi se dešava da jedan roditelj bez opravdanog razloga odbija da da saglasnost za putovanje deteta, ne odgovara na poruke, uslovljava saglasnost pitanjima koja nemaju veze sa detetom ili koristi putovanje kao sredstvo pritiska na drugog roditelja.
Tada problem više nije samo tehničke prirode. On može prerasti u pitanje nesavesnog vršenja roditeljskog prava.
Važno je odmah razgraničiti dve stvari: saglasnost drugog roditelja nije uvek zakonski uslov da dete pređe državnu granicu Republike Srbije, naročito kada dete putuje sa jednim od roditelja. Ipak, saglasnost je u praksi često korisna, a u određenim situacijama i nužna — na primer kada dete putuje samo, sa trećim licem, školom, sportskim klubom, članom porodice koji nije roditelj, ili kada to zahtevaju pravila države u koju se putuje, prevoznik ili organizator putovanja.
Zato roditelj koji samostalno ili pretežno brine o detetu ne bi trebalo da “zavisi” i bude uslovljavan, u situaciji u kojoj drugi roditelj bez stvarnog razloga blokira svako putovanje, naročito ako je to putovanje u interesu deteta. Za prelazak državne granice maloletnog deteta radi turističkog putovanja, kada putuje u pratnji jednog roditelja, te podnošenje zahteva za izdavanje putne isprave, u situaciji kada je maloletno dete povereno tom roditelju na samostalno vršenje roditeljskog prava, po Zakonu o graničnoj kontroli (član 54) i po Zakonu o putnim ispravama (član 29.) nije potrebna saglasnost drugog roditelja, koji ne vrši roditeljsko pravo. Dakle, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravо ne mora da dobije saglasnost drugog roditelja radi prelaska državne granice i putovanja sa detetom na letovanje, zimovanje ili u turističku posetu (Presuda Vrhovnog suda Rev 12471/25).
Kada je potrebna saglasnost roditelja za putovanje deteta u inostranstvo
Saglasnost za putovanje deteta i prelazak državne granice je potrebna u uslovima kada dete putuje u pratnji roditelja kome nije povereno vršenje roditeljskog prava ili kad dete putuje bez pratnje roditelja ( sa rodjakom, trenerom itd.).
Šta se dešava, kada jedan od roditelja odbije da da saglasnost za putovanje deteta?
Odgovor na ovo pitanje se ceni u kontekstu šta je najbolji interes deteta, da li tim putovanjem dete “dobija”, u smislu obrazovanja, edukacije, razvoja… šta je cilj tog putovanja. Ukoliko putovanje predstavlja interes deteta i bilo bi korisno detetu, postoje uslovi da se ponašanje roditelja koji ne daje saglasnost tretira kao “nesavesno vršenje roditeljskog prava”.
Po članu 82. Porodičnog zakona, roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava (stav 1), s tim što roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen roditeljskog prava na održavanje ličnih odnosa sa detetom i prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta (stav 4).
Kada je reč o putovanjima deteta u inostranstvo, tužbeni zahtev se najčešće usmerava na to da se roditelj delimično liši prava da odlučuje o davanju saglasnosti za putovanje deteta van zemlje, odnosno da drugi roditelj ubuduće može samostalno da odlučuje o tom segmentu, u granicama koje odredi sud. Dakle, cilj nije kažnjavanje roditelja, već zaštita deteta od neopravdanog uskraćivanja putovanja, obrazovanja, odmora, sportskih aktivnosti, poseta rodbini ili drugih aktivnosti koje su u njegovom najboljem interesu.
Samo odbijanje saglasnosti nije automatski dovoljno. Roditelj ima pravo da brine o bezbednosti deteta i da traži osnovne informacije o putovanju: gde dete ide, sa kim putuje, koliko ostaje, gde će boraviti i kada se vraća.
Međutim, problem nastaje kada odbijanje nije zasnovano na interesu deteta, već na ličnom sukobu roditelja. Tipični primeri su:
- roditelj uporno ne odgovara na zahtev za saglasnost;
- odbija putovanje bez obrazloženja;
- uslovljava saglasnost novcem, kontaktima ili drugim pitanjima koja nemaju veze sa detetom;
- daje saglasnost u poslednjem trenutku, tako da putovanje propadne;
- sprečava dete da ide na ekskurziju, takmičenje, lečenje, porodičnu posetu ili odmor, iako nema realnog rizika;
Da zaključimo, roditelj koji je odbio da da saglasnost za putovanje, neće biti sankcionisan lišenjem roditeljskog prava u slučaju da jednom ili dva puta ne da saglasnost, potrebno je da roditelj ovakvo ponašanje koristi kao obrazac i da time radi protiv interesa deteta, što se procenjuje u sudskom postupku gde sud, na osnovu nalaza i mišljenja Centra sa socijalni rad procenjuje da li je reč o nesavesnom vršenju roditeljskog prava.
